I DEO
Balkanski ratovi (1912/1913)-početak agonije
Prvi svetski rat-veliki egzodus
II DEO
Period između dva svetska rata
Drugi svetski rat i period kumunizma
PROJEKAT GOS (Gora-Opolje-Sredska)
Manipulacije kroz školski i informativni sistem
II DEO
Prema popisu stanovništva iz 1931. godine Gora i Opolje zajedno cine Gorski srez. Ukupan broj stanovnika iznosi 14.127 i u poređenju sa 1921. godinom povećanje je neznatno. U Gori je indeks povecanja 1,2 odsto (89 stanovnika). Na ovom popisu nije postojala rubrika nacionalne pripadnosti već samo veroispovesti i jezika. To je, svakako, uređeno sa namerom stvaranja unitarne države u vreme šestojanuarske diktature. Opet je evidentna stagnacija u pogledu broja stanovnika. Za deset godina izmedu dva popisa broj stanovnika u Gori je ostao gotovo isti. Razlozi nisu u slabom natalitetu, vec isključivo u seobi koji nikada nije prestajala.
Negde 1934. ili 1935. godine Milisav Lutovac je prvi put obišao Goru. To je čovek koji je napisao knjigu Gora i Opolje i koji je veoma zaslužan za stvaranje srpske opcije u Gori. Naime, polupismeni ljudi mnogo veruju pisanoj reči pa makar ona ponekad bila i opaka. Stavovi Lutovca su samo nastavak nečega što Srpska akademija radi gotovo vek i po, počevši od "Nacrtanija" Ilije Garašanina, preko Stevana Moljevica, do Projekta GOS iz devedesetih godina prošlog veka.
Nešto pre početka Drugog svetskog rata, Vlada Jugoslavije je potpisala sporazum sa Turskom o preseljenju 40 hiljada porodica (oko četvrt miliona ljudi) sa Kosova u periodu od 1939. do 1944. godine. Ovaj plan nije realizovan jedino zato što Vlada nije na vreme obezbedila sredstva da isplati Turskoj i što je započeo rat. Verovatno se u ovaj plan uklapala i Gora. Inače, tvorci ovog fašisoidnog plana su bili Čubrilović i Andrić. Čubrilović to radi bez rukavica, dok Andrić, kao diplomata, pokušava da bude humaniji i deluje iz pozadine.
Period posle 1948. godine je bio veoma težak i u kosovoskom delu Gore. Nastupa vreme otkupa i traženja oružja od stanovništva. Tih nekoliko godina ljudi su ponovo preživeli glad. Na popisu koji je održan 1948. godine Gorski srez koji obuhvata i Goru i Opolje ima ukupno 20.140 stanovnika. Od toga su 12.048 kao Albanci, 6.697 neopredeljeni i muslimani, 1.393 kao Srbi i Crnogorci
Gora je za vreme Drugog svetskog rata prošla relativno dobro i bez mnogo žrtava. Istina, bilo je siromaštva i gladi, ali u poređenju sa Balkanskim ratovima i Prvim svetskim ratom ovo je neuporedivo bolji period. U ovom periodu su i u kosovskom delu Gore radile albanske škole jer je uspostavljena vlast Velike Albanije. Mnoge je rat zatekao na gurbetu širom Kraljevine Jugoslavije, ali se većina sklonila i našla utocište u zabitima Gore i izbegla stradanja kakva su bila u drugim krajevima.
Kada je rat već završen na prostorima Kosova, mnogi su mobilisani i odvedeni na druga ratišta, pre svega na Sremski front ali i na sever do Italije i Austrije. U Baru je zajedno sa ostalim Kosovarima ubijeno i sedmoro žitelja Gore. Ovaj slučaj je do nedavno bio "pod embargom" i veoma se malo pisalo o tome. Barski slučaj u pamčenju mnogih ljudi je ostao kao najcrnja tačka tokom Drugog svetskog rata, mada je za javnost to ostala tabu tema. U Baru je stradalo više ljudi sa područja Župe.
Ubrzo poslije završetka rata dogodilo se nešto što ce za nekoliko decenija promeniti prirodni tok istorije. Zbog Rezolucije Informbiroa 1948. godine je zatvorena granica prema Albaniji. To je trajalo gotovo pola veka. Sa druge strane granice ostao je deo Gore koji ce proći golgotu Enverovog eksperimenta. Razdvojeni su najbliži - deca od roditelja, sestre od braće, prijatelji od prijatelja. Mnogi su umrli a ne videvši najbliže. Mnogi su za smrt najbližih saznali nakon nekoliko decenija. Ne znamo da li je još negde na svetu postojao tako hermetički zatvoren prostor. Pored toga, tamo je 1967. godine religija dekretom zabranjena. To je važilo za sve tri vere u Albaniji, ali je ipak Islam najgore prošao. Negde samo našli izraz "vulgarni ateizam" a koji se odnosio na enverovski period. Mislimo da je to upotrebio Haris Silajdžić.
Kada je 90-tih godina prošloga veka pala ta "gvozdena zavesa" sreli smo se sa ljudima koji su, doduše, sačuvali deo naše kulture i jezika, ali su izgubili neka ograničenja i norme ponašanja koje propisuje vera. Da se popuni praznina koja je stvorena u dušama tih ljudi, biće potrebno mnogo vremena.
Period poslije 1948. godine je bio veoma težak i u kosovoskom delu Gore. Na popisu iz 1948 godine interesantan je podatak da se u cisto gorskim opštinama kao Albanci izjasnilo 21,5 odsto, neopredeljeni muslimani 61,7 odsto, dok kao Srbi i Crnogorci 16,8 odsto. Sigurno da u Gori ima Albanaca, ali ne u ovom procentu, dok iznenađuje broj Srba kad znamo da je njihov realan broj zanemarljiv.
Popis iz 1953. godine, koji se smatra jednim od najbolje urađenih popisa na prostoru bivše Jugoslavije, daje novu sliku etnonacionalnog izjašnjavanja stanovnika Gore. Broj stanovnika Gorskog sreza je u poređenju sa 1948. godinom ostao gotovo isti. Sada je ukupno popisano 12.147 stanovnika (indeks 1948/1953. je 100,03). Medutim, došlo je do velike promene u etničkom pogledu: 489 je Srba, 144 Makedonaca, 2.375 Jugoslovena neopredeljenih, 9.319 Albanaca i 7.367 Turaka. Broj Srba i Crnogoraca je smanjen kao i broj Albanaca, dok se pojavljuje iznenadujuće veliki broj Turaka (36,6 odsto od ukupnog stanovništva sreza, dok u samoj Gori taj procenat iznosi 60 odsto). Koji su razlozi ovakvog izjašnjavanja možemo pretpostavljati. Pre svega, to je priprema za iseljavanje u Tursku, jer godine posle rata nisu donele niti ekonomsku niti drugu sigurnost. Pojačana je represija za otkup i oduzimanje oružja, ali je na to uticala i državna politika Srbije koja nije bila zadovoljna demografskim kretanjima na Kosovu. To će pokazati godine koje slede i teror u doba Rankovića. Ovakvo izjašnjavanje ima i jednu drugu dimenziju a to je vezivanje za tursku naciju po osnovu iste konfesionalne pripadnosti, a možda i zbog nostalgije za turskim periodom koji je u narodu zapamćen kao siguran u odnosu na sve što se desilo nakon 1912. godine. Možda je još jedan momenat uticao na ovakvo izjašnjavanje, a to je stvaranje tzv. Balkanskog pakta izmedu Turske, Jugoslavije i Grčke, koji je potpisan u Ankari 28. februara 1953. godine.
Uskoro će se neke stvari razjasniti. Deset godina (od 1956-1966) su zapamćene kao teške godine vladavine Rankovića. Tada se dogodila još jedana velika seoba prema Turskoj. I ovoga puta iseljenički talas je zahvatio Brod (u kojem se i na popisu iz 1953. godine 80 odsto stanovnika deklarisalo kao Turci), zatim Kukaljanje, Rapcu, Zli Potok, Kruševo, dok je u ostalim selima bilo manje iseljenih.
Poslije 1966. godine Gora ulazi u mirnije vode i tada dolazi do ubrzanijeg razvoja. Tu se, pre svega, misli na izgradnju kuća i infrastrukture. Dolazi do školovanja prvih domaćih kadrova, najpre u srednjim školama a kasnije i na višim i visokim.
Pre toga, 1961. godine obavljen je popis stanovništva na kojem je u Gori još jaka turska opcija (5.260 stanovnika ili 45,8 odsto stanovnika izjasnilo se kao Turci, 28,9 odsto kao Muslimani a 22,1 odsto kao ostali). Na svim narednim popisima (1971, 1981, 1991) žitelji Gore ce se u ogromnom broju izjašnjavati kao Muslimani (od 81,9 odsto u 1971. godini do 95,8 odsto u 1991. godini).
U ovom periodu počinje i pojačano interesovanje za Goru. Najpre je Milisav Lutovac 1955. godine objavio knjigu Gora i Opolje. Svoja istraživanja je započeo još pre Drugog svetskog rata (1934-35. godine) a nastavio posle rata. Njegovi stavovi su sa čisto srpskih pozicija i uklapaju se u planove Srpske akademije čiji je član bio. Govoreci o stanovništvu Gore i Opolja on kaže: "Etnički procesi su se razvijali drukčije u Gori, a drukčije u Opolju. U Gori je staro srpsko stanovništvo primilo islam, ali je zadržalo jezik. Obrnuto, u Opolju su izgubili i jezik i veru podležući asimilaciji doseljenih i pomuslimanjenih Arbanasa". Goranski antropološki tip Lutovac opisuje kao pretežno ,,smeđe kompleksije, pravilnih slovenskih crta lica" a pominje i ,,cincarski i juručki elemenat koji se brzo asimilovao."
Što se tiče porekla stanovnika Gore, na početku samo rekli da je to veoma teško pitanje i da vreba opasnost ukoliko se daje jednostavan odgovor. To je višeslojni etnički supstrat u koji su ušli mnogi balkanski pa i širi elementi. A što se tiče cincarskog elementa koji pominje Lutovac, istina je da takvih tragova ima u toponimiji i onomastici. Sledeći toponimi upučuju na aromunski (tj. romanski) elemenat: Barbula, Mavra, Stratorje, Roša, Kozmina, Vlaška, Vlahinica, Ljupanovo Jabuče, Orcuša, Orgosta, Krakošta, Dragaš, Šištevec i dr. Takode, mnoga prezimena i imena rodova imaju aromunski oblik, kao što su: Ziza, Lila, Renda, Mandak, Toro, Bero, Ljupanka, Kendo, Prco, Cako, Caro, Ese, Čučulj, Bogdanovci i druga. U jeziku postoje reci i oblici iz romanskog (aromunskog) jezika: porta, mandža, urda, krljuk, mrsulj, hrkulj, čulja, dada, tarduk, skut, čaja i druge. Isto tako i pojedini gramatički oblici su preuzeti iz romanskih jezika.
Juruci su Turci-stočari kojih još ima u nekim delovima Makedonije. Toponimi Juruka i Juručka groblja svakako upučuju na njih, kao što je Ahmed Juruk iz Broda bio pripadnik ovih stočara.
Šezdesetih godina prošlog veka pojačano interesovanje pokazuju i neki autori iz Makedonije. Blaže Ristovski, iz Instituta za folklor, je obilazio sela u Gori i prikupljao podatke, pre svega za folklor i muziku. Rezultat njegovih istraživanja su pesme objavljene u časopisu Makedonski folklor br. 3-4 za 1969. godinu. U dužem predgovoru pokušao je da narodno stvaralaštvo Gore smesti u makedonske okvire. I drugi makedonski autori su se bavili ovom problematikom. Božidar Videovski je proučavao jezik Gore i objavio nekoliko radova na tu temu. (Govorot na seloto Mlike, Goranskiot govor). On goranski ubraja u periferne makedonske govore i smatra da "goranski govor najvećim delom dijelekatske osobenosti vezuju za debarski govorni tip". Slično mišljenje ima i A. M. Selišćev, koji goranski definiše kao severozapadni makedonski govor.
Na drugoj strani S. Mladenov (Istoria na blgarski ezik) tvrdi da je goranski govor sa čisto bugarskim elementima.
Akademik Pavle Ivić, napoznatiji srpski dijalektolog, smatra da je zapadnomakedonska podloga goranskog govora oćigledna. On je u svojoj knjizi Iz srpskohrvatske dijalektologije, 1991. godine zapisao: "Najzad, muslimansko slovensko stanovništvo u Prizrenskoj Gori govori dijalektom čija je zapadnomakedonska podloga očigledna".
Radivoje Mladenović je branio doktorsku disertaciju sa temom goranskog govora. On goranski određuje "kao prelazni, mešavinski makedonsko-srpski govor".
I Jovan Cvijić se na početku prošloga veka bavio pitanjem jezika stanovnika Gore: "Ali i sada skoro svi Arbanasi u Gori govore srpski, samo mešaju mnoge arbanaške, turske i bugarske reči, poslednje poglavito zato što svake godine provedu po nekoliko meseci u pecalbu u Rumeliji. Ovi mladi poturčenjaci sebe zovu Torbešima".
Projekat GOS je radila Srpska akademija nauka počev od 1992. godine. Urađene su stotine stranica teksta sa jasnim ciljem koji nije sakrivan. U knjizi 40/II koja ima gotovo šest stotina stranica je sve otvoreno. Namere su naglašene: "Imajući sve to u vidu, smatramo da je krajnje vreme za ozvaničenje goranske etničke grupe kao zvanično priznate etnonacionalne i etnokulturne kategorije, čime se goranska etnička grupa, bez obzira na sva dosadašnja izjašnjavanja, dovodi na nivo primarne identifikacione zajednice... (str. 46)
Pomenuti Radivoje Mladenović je po pitanju jezika imao kompromisno rešenje. U svojim istraživanjima došao je do stava: "O goranskom se na osnovu aktuelnog jezičkog stanja ne može govoriti kao makedonskom ili srpskom govoru, već se on može definisati kao tip prelaznog govora, mešovitog govora, koji je, verovatno, nastao u bilingvnoj sredini, na graničnom području dvaju jezika - srpskog i makedonskog."
Još 1983. godine traženo je da se Goranima "prizna pravo" da se školuju na makedonskom jeziku i da se proglase za Makedonce muslimane. Inicijator ovoga je bilo "Predsedništvo kulturno-naučne manifestacije Makedonaca muslimana". Nikada nije prestajalo interesovanje za Goru makedonskih političkih i naucnih krugova. I sada, posle rata na Kosovu javljaju se određene makedonske institucije koje imaju svoje viđenje tzv. goranskog pitanja. Tako je i Svetski Makedonski Kongres sa sedištem u Skoplju izašao sa "Informacijom o položaju i pravima Goranaca (delom i Torbeša) u oblasti Gora i na Kosovu sa predlogom za njihovu konsolidaciju i saniranje." Na pocetku ove "informacije" od 25 stranica, koja je prosleđena gotovo svim značajnijim svetskim faktorima, stoji: "Oblast Gora se danas nalazi na teritoriji SRJ, Kosovo, na tromedi izmedu Republike Makedonije, Savezne Republike Jugoslavije i Republike Albanije. Naseljena je autohtonim etničkim Makedoncima islamske veroispovesti, poznatijim kao Goranci... U pitanju je oko 40.000 Makedonaca islamske veroispovesti koji žive u 20 sela na Kosovu (Restelica, Globocica, Kruševo, Zli Potok, Brod...") Mislimo da po prvi put ni Župa nije zaobiđena, već sa Gorom stavljena u istu poziciju: "U prizrenskoj Župi, isto tako, žive autohtoni etnički Makedonci islamske veroispovesti, poznati kao Torbeši, iako ih UNMIK tretira kao 'Muslimanske Slovene'..."
Što se, pak, srpske opcije tiče ona je imala pogodnije tlo za delovanje. Tu, pre svega, mislim na školski i informativni sistem koji je bio usmeren u pravcu promovisanja etničke grupe GORANAC kao prielazne faze ka potpunoj asimilaciji. Iz tih razloga je nastao i projekat GOS, iz tih razloga je u udžbenike ušla dnevna politika. Tako da, u geografiji za VIII razred, fotografiju na kojoj je panorama sela Brod prati tekst: "Brod - selo zbijenog tipa u maloj kotlini na Šari, u opštini Gora. Najveći deo stanovništva Gore cine Gorani koji su srpskog porekla, islamizirani u periodu od XV do XIX veka. Kod njih je očuvano sećanje na svoje nacionalno - srpsko poreklo." U istom udžbeniku o Sandžaku piše: "U znatnom delu Raške i Starog Vlaha (misli se na Sandžak ) žive izmešani Srbi i muslimani. Muslimani su većinsko stanovništvo u opštinama Tutin, Sjenica i Novi Pazar, u znatnom broju su u opštinama Prijepolje (43 odsto) i Priboj (30 odsto), a malo ih ima u opštini Nova Varoš (8 odsto). Oni su potomci Srba, koji su u vreme turske vladavine, da bi se održali u životu ili stekli određene privilegije kod turskih vlasti, prihvatili islam." Ovaj udžbenik, iz kojeg u nekim školama i sada uče naša deca, prepun je mržnje prema islamu i "muslimanima". Ne znam šta možemo očekivati od onih koji su prošli kroz ovaj i ovakav sistem obrazovanja. Dobro je da još postojimo.
Jezik je žilava stvar i ne da se lako promeniti. Osim toga, južnoslovenski jezici su dosta bliski i ponekad su razlike veće unutar jednog jezika nego što su između različitih jezika. U samoj Gori postoji znatna razlika u govoru pojedinih sela. Brodski govorni tip se znatno razlikuje od dološkog i resteličkog tipa. Znam da je naš govor prebogat turcizmima i drugim varvarizmima. O romanskom uticaju pisali smo ranije.
Postoje turske reči koje nemaju zamenu u našem jeziku: bakar, boja, čekić, čizma, džep, (j)orgovan, kalap, katran, kundak, kutija, papuče, rakija, sapun, sahat, šećer, zanaet, pita, burek, somun, boza, salep, kafa, šerbet, dud, arpadžik, jelek, šalvari, fes, alat, barut, čaršija, čaršaf, čobanin, jastek, jorgan, jufka, kajmak, mehana, miraz, sandale, sandak, sirke, torba, avlija, asker, bakšiš, sokak, komšija, merak, pendžer, dućan, čardak, ajmalija, insan, fišek, abdal, abraš, aškolsun, azgan, belki, ažder, sanki, galiba, demija. Mnogo je reči iz arapskog i persijskog jezika koje su preko turskog jezika dospele u naš jezik. Posebno je kod starijih osoba još u upotrebi veliki broj ovih reči: bajrak, evlija, alva, basma, veresije, dušek, dolap, dif, zengij, jetim, musafir, muharebe, memlječet, madžirlak, muštuluk, pišman, pazar, pelivan, rahat, rahmetlija, sakat, sefte, taze, frlji, hajde, hak, halal, haram, šejtan, sevap i dr. Broj turcizama i rijeci koje su iz persijskog i arapskog jezika preko turskog ušle u naš jezik je veliki. U pitanju je nekoliko hiljada reči i izraza.
Šta mislite iz kojeg su jezika ovi izrazi; ašicare (otvoreno), fira (otpadak), huj (čud), lejlek, maša, zor, serbes, hambar, zembilj, testere, kazan, babo, čoha, ćilim, pekmez, turšija, perda, džam, šamija, šećerpara, ravanija, hošaf, pustećija, ćehre, terezija, tava, taraba. Sve su redom iz persijskog. A sledece: kantar, mutvak, behar, sedžada, džamija, vakat, iljać, ćibrit, hamam. Iz arapskog. Dok su dimije, tefter i škola iz grčkog jezika. Akademik Jašar Redžepagić je o persijskim uticajima kod nas objavio knjigu Islamsko-persijska kultura i uticaj persijskog jezika u nas.
Albanski uticaj na goranski govor je izraženiji u selima Gore u Albaniji dok je u kosovskom delu Gore neznatan. U upotrebi su samo neki izrazi: karpa, krepica, st'rga, grika, nusa (nevesta) i možda još po neki. U albanskom delu Gore pod uticajem škole i administracije došlo je do znatnih promena u strukturi jezika. Mnogi novi izrazi su albanske konstrukcije koje su modifikovane i uklopljene u gramatiku našeg govora: se takojsalje (susreli se), ga burgojsalje (zatvorili ga), go lirojsalje (oslobodili ga), završila tetvjećare (završila osmi razred), davam mesim vo ćikli ult (predajem u nižim razredima). Ponekad je poznavanje albanskog jezika da bi se mogli pratiti u konverzaciji. Postoji jedna anegdota vezana za selo Orcikle. Za njih kažu da prije podne govore ,,našinski" a poslije podne albanski. Inace, bilingvizam (upotreba dva jezika u komunikaciji) je osobina koja je prisutna kod balkanskih naroda. Tako je i u Gori s one strane granice gdje je albanski službeni jezik dok "našinski" govorni. U Župi je bošnjački ,,tajni" jezik koji se koristi u posebnim prilikama. I u samom Prizrenu je i po nekoliko jezika prisutno u jednoj porodici. To je bogatstvo a nikako i smetnja.
U kosovskom delu Gore pod višedecenijskim uticajem škole i administracije na srpskohrvatskom jeziku uočljivo je približavanje književnom jeziku. Pripadnici našeg naroda koji su se iselili u Tursku i sačuvali jezik najviše primječuju promene koje je pretrpio naš govor. Za njih je naš govor originalan ukoliko sadrži veci broj reči iz turskog jezika.
Velika je šteta što se do sada nismo bavili proučavanjem naše istorije i kulture. Uvek su to drugi činili na način i po ukusu koji je njima odgovarao. Mi smo ostajali po strani. Ako bi neko od naših nešto pokušao, imao je više kritičara nego čitalaca. Postoje čitave oblasti koje pružaju mogučnosti da se naučno obradi naša prošlost. Posljednji je trenutak da se zabeleže neke stvari iz oblasti lingvistike i folklora jer nestaju u vremenu ubrzane urbanizacije i promena. U albanskom delu Gore mnoge je stvari sačuvao i zabeležio Nazif Dokle. On je sam uradio više nego neka institucija. I nakon rata na Kosovu pojedinci iz kosovskog dela Gore još ne shvataju pogubnost ideja Srpske akademije koja je u proteklim godinama "usrećila" srpski narod. Nedavno je u Beogradu svoju knjigu o Gori štampao Behadin Ahmetović. Oni koji su pročitali knjigu kažu da je to anahronizam bez premca. Da je knjiga objavljena pre desetak godina, mogli bi ući u ediciju ,,olako obećana brzina", a ovako ona potvrđuje tezu o večitosti Don Kihota.
A kad smo kod ,,olako obećane brzine" moram se još jednom vratiti na 1990. godinu kada su se u Gori desile stvari koje ce u osnovi promeniti tok istorije.
Naime, te godine se Gora osamostaljuje i postaje zasebna opština. Grupa ljudi bez saglasnosti naroda 26. jula 1990. godine, nakon viševekovnog zajednickog života, donosi nepromišljenu odluku o formiranju zasebne opštine Gora. I šta smo dobili u narednih nekoliko godina? Ništa. Podvojenost i mržnju. I danas plaćamo račune koje je napravila ona "družina" koja danas tumara po srbijanskim podrumima i smišlja još neko zlo.
A narod u Gori je devedesetih godina prošloga veka bio izložen neviđenom medijskom teroru. Milošević je doživljen kao spasilac, novi Tito. Tako se predstavljao. Na proslavi godišnjice "jedinstvene" Srbije 28. marta 1990. godine, na sada čuvenoj Buki, bile su pomešane fotografije Tita i Miloševica (pola-pola). Bio je prisutan i general Stevan Mirković da pojača efekat doživljaja, jer je narod verovao Jugoslovenskoj armiji. Sve je to bilo isplanirano negde na drugom mestu, a ovde je prikazana predstava.
U jesen te godine su organizovani i prvi višepartijski izbori koje je pratila podela koja se dogodila u Gori. Uoči izbora, 18. novembra 1990. godine, došlo je do fizičkog napada na pristalice SDA u Globočici, Vraništu i Dragašu. Razbijano je na desetine automobila i povređeno više ljudi. Ovaj napad je organizovala pomenuta ,,družina" uz podršku i pomoć policije. Shvatili smo da je stvar ozbiljna i da su spremni na sve.
Posebno jak udar na Goru je izvršen u godinama koje su prethodile ratu na Kosovu. Na talasima Radio Gore mogli su se čuti najnoviji hitovi srpske patriotske muzike - od pesme "Vidovdan" do pesme "Poljem se širi miris tamjana" (umesto ljiljana). Dok je još trajao rat u Bosni, za Kurban-Bajram je na Vlaški (kod Vranište) organizovan koncert Cece Ražnatović. Sa njom je bio i njen suprug, zloglasni ubica i lopov Arkan. U njegovom društvu je bila opštinski politicki vrh. Ostavili su fotografije da svedoče o jednom suludom vremenu.
Još jednom se moramo vratiti na čuveni Projekat GOS (Gora, Opolje, Sredska) Srpske akademije nauka. Nastao u vreme kada je započeo rat u Bosni i Hercegovini, na njemu je radila velika grupa naučnika - njih 17, među njima i Harun Hasani iz Dragaša, u jednom trenutku i predsednik Opštine Gora. U predgovoru druge knjige Projekta Dragutin Antonijevic i Milovan Radovanovic su zapisali: ,,Stoji činjenica da Goranci jesu posebna etnička grupa koja je ne samo odolela albanizaciji i aspiracijama makedonskog nacionalizma, već je u svakom entitetu sublimirala brojne elemente i oblike srpsko-slovenskih i pravoslavnih etnokulturnih korena i slojeva, izgradivši osećanja i ponašanje bliske srodnosti sa srpskim narodom uz puno angažovanje u kulturnom i političkom životu svoje države Srbije. Stoga je status etničke grupe za Gorance sada formalno pitanje koje bi trebalo sankcionisati pre prvog narednog popisa stanovništva... Medutim, takvoj odluci treba da prethodi organizovana stručno-informativna akcija koja bi imala za cilj da sveukupnom goranskom entitetu razjasni značenje pojma etničke grupe i određene prednosti takvog statusa u smislu očuvanja etničkog i civilizacijskog identiteta..."(str. 4-5)
I pored navedenog, autori Projekta se slažu sa odrednicom Makedonci Muslimani namenjenoj tzv. Torbešima u Zapadnoj Makedoniji "s ciljem njenog izdvajanja iz flotantne mase jugoslovenskih Muslimana uopšte. Ovu akciju treba ceniti kao pozitivni civilizacijski čin, pre svega zbog osnovnog nastojanja da se iz 'muslimanske nacije' u bivšoj SFRJ izdvoje one etnokulturne grupe i supstrati koje svoj etnički identitet ne izvode samo iz religijske pripadnosti kao primarne etnokulturne odrednice i koje se u etnogenetskom smislu priključuju jednom od jugoslovenskih naroda - u konkretnom slučaju makedonskom narodu.
Ono što u toj kampanji nije bilo umesno je svojatanje Goranaca od strane nekih makedonskih nacionalista u smislu identifikacije Goranaca sa Torbešima..." Nije potrebno biti dovoljno mudar i razotkriti plan koji se nudi. Makedonci mogu raditi sve sa Torbešima, ali neka ostave Gorance na miru. Mi za njih imamo već pripremljeni plan. (Previđaju ili ne znaju da su i Goranci Torbeši i da je to jedan od naziva za Bogumile). Za početak je dovoljno izdvojiti Gorance iz korpusa Muslimana priznajući im status etničke grupe, a onda, po ugledu na Makedonce, ponuditi tvrdu varijantu - srbi islamske veroispovesti. Bez žurbe, korak po korak. U tu klopku je upao naš politicki i intelektualni vrh.
Međutim, pojedinci su prozreli nameru još prije ovog Projekta. Montirano je i suđenje zbog teksta objavljenog u Muslimasnkom glasu 24. januara 1992. godine, dakle pre početka rata u Bosni. U inkriminisanom tekstu je, pored ostalog, stajalo: "Najnovije nasilje nad Muslimanima Gore je izvršeno ovih dana kada je preko svih sredstava informisanja objavljeno da su Muslimani Gore proslavili pravoslavni Božic... To se uklapa u 'crne' planove srbijanske politike. To je početak ostvarivanja teze o Srbima muhamedancima." Autor ovog feljtona i Safet Kuši su zbog pomenutog teksta osuđeni sa po četiri meseca zatvora.
U prilog prethodnim tvrdnjama govore i delovi teksta iz Projekta: "O 'turčenju', odnosno islamizaciji nekadašnjih goranskih Srba, postoji više izvora koji su delimično iskorišćeni u ovoj knjizi. Iz njih vidimo različite okolnosti koje su u procesu preveravanja pogodovale, uključujući i nasilja, ucene, intrige i smicalice tursko-arbanaških feudalaca, kadija, hodža itd., sve do lokalnih nesuglasica između pojedinih viđenijih goranskih porodica."
Međutim, postavlja se pitanje kada je izvršena islamizacija Gore i da li je uopšte bilo prisile u tome. Osim toga, ima puno argumenata koji potvrduju tezu da je u Gori bio jak bogumilski pokret o čemu svedoče ostaci na nadgrobnim spomencima i u toponimiji. A u istoriji je poznato da su Bogumili doživjeli islam kao spas i da su ga masovno prihvatili. Neki novi momenti se ne uklapaju u navode Jastrebova koji je 'islamizaciju' protegao do sredine 19. veka. Natpis na mličkoj džamiji i mnogi mezarluci sa nišanima starijim od cetiri stotine godina to opovrgavaju. Verujemo da će se na ovim prostorima otkriti još stvari koje ce potvrditi originalnost nišan-ploce na džamiji u selu Mlike. I nije slučajna "zabrinutost" koju pokazuju autori Projekta GOS prema nekim starim islamskim spomenicima u Gori u trenutku kada su neki idejni sledbenici rušili Aladžu i Ferhadiju. Govoreći o nišanima na zlipotočkom groblju, za koje kaže da su stariji od 400 godina, M. Ivanovic zakljucuje: "Neophodno je i ove spomenike proučiti i zaštititi, jer ko zna kakvih se sve značajnih podataka može pronaći u tim natpisima. One najvrednije i najstarije možda i preneti u Muzej Gore (Muzej nije nikada ni postojao) i spasti ih da na ovoj surovoj vetrometini dalje ne propadaju." Danas, kao i prije nekoliko godina, ovo doživljavam kao neviđeni cinizam. To deluje tako neuvjerljivo i provokativno. To bi bilo kao kad bi vuku dali da cuva ovce.
Goru pohode mnogi politicari iz Srbije - od Vuka Draškovića do Zorana Lilića. Zapamćena je Vukova izjava: "Vi čuvate carske livade Dušanove." Miloševića su mnogi videli u Prizrenu. Trpali su ih u autobuse i vozili na mitinge, čak do Beograda. Otišli su da Srbima kažu za koga su glasali na pokradenim izborima krajem 1996. godine.
U gotovo svim školama za Dan Svetoga Save priređuju se proslave koje prati kulturni program i kokteli. Tako je bilo i u godinama kada je taj dan bio usred Ramazana.
Nekoliko godina tokom leta se u Dragašu organizuje Poetsko-slikarska kolonija na kojoj gostuju slikari i pisci iz Srbije, naročito iz Niša. Opština odvaja novac za širenje kulture, ali na ovim smotrama gotovo da i nema domaćih autora. Kultura je mnogo važna stvar, to posebno znaju oni koji se bave politikom.
U par navrata Goru su obišli i pravoslavni sveštenici iz Prizrena. Posetili su neka sela u pratnji sitnih kulturnih "aparatćića" iz Dragaša. Ne zna se tačan povod njihove posete, ali se može pretpostaviti. Njihov zadatak je najavljen u Projektu GOS. "U svakom selu postoje mesta ili nazivi gde su se nalazila stara srpska groblja i crkvišta... Pa je poslednji čas da se preduzmu mere za njihovu zaštitu, valorizaciju, pa i moguću revitalizaciju." Mislim da posljednja reč u gornjem citatu otkriva pakleni plan skovan na nekom mestu na kome su i ostali planovi iza kojih su ostajale ogromne žrtve i zgarišta. Gora je imala posebnu ulogu u čitavom eksperimentu. Njoj je pripalo počasno prvo mestu u "disciplinovanju konvertita" na miran način.
Svi posljednji ratovi na prostorima bivše Jugoslavije skupo su koštali žitelje Gore. Posle svakoga rata od Hravtske, preko Bosne, Kosova i najzad Makedonije, mnoge su porodice ostajale bez imovine i egzistencije. Večinom stradaju nedužni ljudi, domaćini koji su citavog života stvarali da bi za nekoliko dana postali potpuni gubitnici. Doduše, ponekad ima lutanja i pogrešnog opredeljenja, ali to je razumljivo za ljude koji su beznačajni u globalnim okvirima i čija je uloga svedena na nivo posmatrača i navijača.
Pokušali smo, koliko je u našoj moci, da kažemo o Gori iz ugla sasvim drugačijeg nego što je to rađeno do sada. Oni koji su pratili ovaj feljton najbolje znaju da li smo uspeli u tome. Za one koji se bave naukom i pisanjem prilika je da nam upute kritike ili pohvale. S uvažavanjem ćemo prihvatiti i jedno i drugo.
A što se tiče novijeg perioda (mislimo na period od kraja 1999. do danas) ostavljamo za buduća razmatranja. Prepostavljamo da će biti dosta polemike vezane za trenutne političare u Gori, koji prate stope svoji prethodnika, baš kao i u prošlosti, imajući potpunu podršku od vlasti (Kosova) pokušavaju da od Gore i Goranaca načine jednu novu naciju.
Period između dva svetska rata|| Drugi svetski rat i period kumunizma|| PROJEKAT GOS (Gora-Opolje-Sredska)|| Manipulacije kroz školski i informativni sistem|| Goranski jezik|| Gora pre rata '99-te
Obrada Moja Gora tim || © 2013 moja gora. All Rights Reserved ||
