Velike padine Šar planine prostiru se duž južnog dela Kosova. Deo planine po imenu Gora naseljen je istoimenim narodom, Gorancima. Neki od njih kažu da su se naselili tu pre više od 700 godina.
Goranci imaju sopstveni jezik, iako samo u govornom obliku. Imaju sopstvenu jedinstvenu tradiciju i kulturu. Njihova tradicionalna pletena nošnja je pažljivo pravljeni umetnički rad, za kojim, međutim, potražnja opada jer se vremena menjaju. Danas je preostalo tek između 6.000 i 8.000 Goranaca (mislimo na one koje žive i rade u Gori), dok ih je početkom devedesetih bilo tri puta toliko.
Tkanje je izuzetno teško i složeno. Pravljenje samo dela goranske nošnje koji liči na kecelju (skutača) može da potraje i dve nedelje.
Obući se od glave do pete u goransku nošnju koštalo bi nekoliko stotina evra, što je otprilike dva meseca napornog tkanja.
Devojačka nošnja se znatno razlikuje od nošnje udate žene.
Delovi devojačke (dejkečke) nošnje:
| Čarape | Skutača | Stramualjke | Halke |
| Bodi | Nogajce | Bašmarama | Kolan |
| Košulja | Ruka | Mintan | |
| Žipon | Resiće | Halke |
Delovi nošnje za neveste (maneste/mlajneste):
| Čarape | Resiće | Natkapniče | Redenice za ruho | Terljik |
| Bodi | Stramualjke | Nogajce | Halke | Rukajce |
| Košulja | Bašmarama | Skutača | Jelek | Mlajnestečka sitarka |
| Žipon | Otuz | Krpče | Anterija |
Goranci su vredni ljudi, sa snažnim osećajem sopstvenom kulturnog nasleđa i pripadnosti teritoriji na kojoj žive.
Oni koji žive i rade u inostranstvu u Goru se vraćaju samo nekoliko puta godišnje. Ako ni toliko ne mogu da stignu zbog obaveza, pronaći će vremena barem toliko da se vrate u Gori jednom godišnje, i to gotovo sigurno u proleće, na Đurđevdan ili leto. To je vreme kada Gora oživi, u mnoštvu boja sa ljudima obučenim u živopisne narodne nošnje.
Nije lako živeti u Gori. Zimi se temperature spuštaju ispod nule a sneg prekriva čitave doline. Većina goranskih sela danas ima asfaltirane puteve, struju, telefon i Internet, ali nije uvek bilo tako.
To što se nisu žurili da se modernizuju pomoglo je Gorancima da sa sačuvaju svoju kulturu i tradiciju. Dugo su bili odsečeni i nepristupačni, kako zbog geografske izolovanosti, tako i zbog načina života.
Gorani su nekada bili poznati kao puškari i pelivani - rvači koji su zarađivali za život tako što su se borili za novac ili hranu. Bili su poznati i kao vešti pastiri. U davna vremena na kraljevskom dvoru jela se samo jagnjad iz Gore.
Gora je u svojoj istoriji dva puta deljena, prvo kada je osnovana država Albanija 1912, a zatim decenijama kasnije sa raspadom bivše Jugoslavije, kada su delovi Gore potpali pod Makedoniju. Danas Goranci žive u tri države. Od ukupno 500 kvadratnih kilometara, 310 je na Kosovu, 150 u Albaniji i 40 u Makedoniji.
Gradilišta su čest prizor u goranskim selima. Nove i često neshvatljivo velike kuće grade se pored malih udžerica. Te kuće su Gorancima da se podsećaju na dom. Ako neki Goranac umre u inostranstvu, iako je godinama živeo i radio van svoje postojbine, njegovo telo biće vraćeno u porodičnu kuću na dan ili dva pre sahrane na lokalnom groblju.
